Jedini beogradski skvot - Prazna velika kuća

10. septembar 2003 - Nataša Gološin

Na trista koraka od Trga Republike, tek što zaronite u dorćolski zeleniš, naići ćete na vilu u kojoj je možda snimana Porodica Adams. Tu je i drvena tabla na kojoj piše "Rebel House", i kapija od kovanog gvožđa. I upravo tu je skvot. Da ste se na istom mestu zatekli početkom prošlog veka, na vratima bi vas zasigurno dočekao batler .

Popnite se, slobodno, na stogodišnju natkasnu promovisanu u stepenik, da biste se provukli kroz jedan bivši staklenik ili prozor i ušli u mrak. Odatle pažljivo preskočite gomilu neidentifikovanog sadržaja ispod sebe i ujedno se, uz neizbežno „krc“, okačite na gelender ispred sebe. Sve ovo je neophodno kako ne biste došli u situaciju da izgubite tlo pod nogama usled manjka stepenika. Najzad se, na mišiće, dokopajte vijugavog stepeništa kojim se stiže na prvi sprat skvot rezidencije.

„Živeo sam na Dorćolu i stalno prolazio ovuda pa sam primetio – prazna kuća, a velika“, započinje priču Saša Predić, zvani Rebel Mouse, za sada jedini stalni stanovnik skvota i naš domaćin.Uverava nas da će skvot izgledati mnogo manje živopisno kad se očisti i okreči, za šta će novac biti prikupljan na dobrotvornim zabavama, koje su već u najavi. Uglovi puni šuta i parket filovan prašinom uopšte ne izgledaju bezazleno, ali svake nedelje, već pedeset dana, koliko je Saša tu, u skvotu su radne akcije na kojima se kuća malo-pomalo šminka i dovodi u red.

Za sada su u jednu od četiri poveće prostorije na spratu ubačena dva neugledna dušeka, nekoliko drvenih stolica za čije se naslone ne zna u kakvim su akcijama stradali, sto pretrpan jabučicama oskorušama. Tu je i kamena terasa, obrasla bršljanom i maleno dvorište sa najraznovrsnijim rastinjem. Nisu isključene ni biljke mesožderke. Ostale sobe na spratu potpuno su prazne, više ili manje oronule. Nema struje, nema vode, nema telefona.

A da se nekada pod ovim aristokratski visokim plafonima slušao Šopen, čitao Čehov i pio kakao odaju stare ploče i knjige razbacane po četiri sobe u prizemlju. U svakoj je po jedna visoka, kaljeva peć, prelepa ali razbijena, bez sumnje rad austrijskih majstora. Ako vam stogodišnja prašina ne blokira rad pluća i ako se ne plašite gladnih skvoterskih miševa, ne propustite da pretresete fioke po rasklimanim kuhinjskim kredencima. Podrum i tavan nismo obilazili. Podrum zbog sumnjivog plafona, tavan zbog rizičnog poda.

POGLED KA ZAPADU: Zapadno od nas skvotovi su uobičajena pojava. Barselonu zovu „gradom skvotova“, tamo ih ima preko dve stotine. U Milanu oko pedeset, a u Holandiji su skvotovi, kao i druge zanimacije, legalizovani. Postoje primeri da dve generacije žive u skvotu. Beba se tamo rodi i odrasta i, naravno, vaspitava u skladu sa tim specifičnim načinom života. U Hrvatskoj i Sloveniji postoji nekoliko lepo uređenih skvotova. U Briselu je somalijska ambasada, kada su je diplomate napustile zbog građanskog rata (u Somaliji), pretvorena u utočište za izbeglice i emigrante, bez obzira na to odakle dolaze i kakvih su uverenja.

Saša kaže da je praksa skvotova na zapadu da u sklopu kuće ili dvorišta naprave kafić, gde je cena pića nešto viša od maloprodajne, obezbeđujući tako novac za održavanje zgrade. Objašnjava da su to uglavnom veliki skvotovi, zgrade sa po četiri sprata ili razni državni objekti, kasarne na primer.

„Danas u Engleskoj postoji 50.000 skvotera od kojih je polovina u Londonu. Skvoterski pokret Rainbow, star deset godina, ima za cilj skvotirati prostore za konkretne potrebe kao što su škole, kafići… U Amsterdamu se skvotersko veće sastaje svake nedelje sa popisom praznih objekata, a u Španiji se uveliko naseljavaju napuštena sela u Pirinejima“, piše Dražen Šimleša u svojoj knjizi Snaga utopije.

VLAST JE VLAST: I dok se mi prenemažemo sa kvorumom i laktamo u gradskom prevozu, zapadnjaci su po ko zna koji put dokazali da kod njih sve mora da bude tip-top, pa i travnjaci ispred kuća. Naime, na Zapadu se skvoteri bezbedno oslanjaju na zakon po kom svako ima pravo da se useli na nečije imanje ako ono nije propisno održavano. Ukoliko ga milicija ne iseli u roku od 48 sati, skvoter posle toga može biti iseljen samo sudskim putem. A sudski proces i na Zapadu ume da se oduži, posebno što je malo skvotersko lukavstvo pronaći objekat oko kog se vodi spor o vlasništvu. Tako se desi da jedan potencijalni vlasnik skvotere tera, drugi ih hrabri da ostanu, i tako u nedogled. Posle desetak godina skvoteri stiču i vlasništvo nad objektom. Ovde je drugačije. Razlupani prozori i džungla u dvorištu ne mogu skvoterima obezbediti azil. Ako vlasnik tako odluči, naseljeni u svakom trenutku mogu postati – raseljeni. A vlasnik je…

„Raspitali smo se i saznali da je vlasnik ove kuće Boris Vukobrat, a on je u Parizu. Mislim da on zna da smo mi ovde, zato što jedan čovek koji o kući brine svakodnevno dolazi da uključi i isključi sijalicu u dvorištu, tako da je sigurno primetio našu tablu i katanac. Boris je jedan od najbogatijih Srba, kao Milan Panić, Majkl Đorđević. Ne znam tačno koliko je bogat, ali čuo sam da u Parizu ima banku, restorane, sve i svašta. Možda se on i ne bi bunio da mi budemo ovde. Na kraju, možda možemo da pregovaramo sa njim. Mislim da nas za sad niko neće dirati, sem možda ako se komšije budu na nas žalile, mada zaista nemaju zbog čega“, kaže Saša.

BAKUNjIN U PRAKSI: Najčešće ideja skvotiranja ima izvorište u anarhističkoj ideologiji. Stari Grci izrazom anarhija krstili su bezvlašće, a u srednjem veku ta reč je imala posebno pejorativno značenje. Prudon, tata anarhizma kao socijalne i političke teorije, nije se na sve ovo mnogo obazirao kada je 1842. godine u svojoj knjizi Šta je svojina? anarhiju opisao kao humanistički ideal pravednog društva, bez državne prinude i eksploatacije zasnovane na privatnoj svojini.

Današnji anarhisti pretežno su poštovaoci Bakunjina, ruskog revolucionara koji je polovinom XIX veka predlagao društvenu zajednicu organizovanu kao skup komuna, bez države i političke prinude, bez privatne svojine i pozitivnog prava, gde je princip odlučivanja opšta saglasnost, a umesto tržišne deluje naturalna razmena. Anarhisti, shodno tome što ne priznaju vlast kao vlast, ne bore se da uđu u aktuelne političke vode. Cilj im je jedino da osnuju svoje medije i da ljudima objasne šta je anarhizam. Tako se ideja skvotiranja usko može povezati sa nekim vidom života u komuni. Ne ulazeći u to da li je kapitalizam idealna društvenoekonomska formacija, sasvim je očigledno on ne stoji na staklenim nogama. Vodeći ekonomisti današnjice ne slute nikakve promene u načinu organizovanja proizvodnje i raspodele dobara, a prosečan čovek XXI veka teško da može poverovati u to da je moguć svet u kom bi profesor na fakultetu i čistačica na istom imali jednake plate.

Maksimum manifestacije anarhističkih težnji predstavlja upravo skvotiranje, a kako i koliko će se ono razvijati ostaje nam da vidimo.

PLANOVI: Sudbina je neizvesna, ali planovi su ambiciozni. Šta možemo da očekujemo od skvota pod pretpostavkom da opstane? „Voleo bih da ovde jedna prostorija bude biblioteka, da neko tu može da sedne da uči“, nastavlja domaćin. „Druga da bude za izložbe, tribine, debate, neke prezentacije, ako neko hoće da predstavi neku svoju grupu. Za to bih izabrao neku veću prostoriju. Cilj je da to ne bude skvot samo za stanovanje nego i mesto gde će ljudi moći da prezentuju neke svoje aktivnosti. Na primer, jedna organizacija je nedavno pravila tribinu u Domu omladine i za dve večeri su morali da plate 150 evra, a to bi ovde moglo da se održi besplatno. Javila mi se i devojka iz pozorišta. Mislim da ovde nema prostora za predstave, ali mogu da se organizuju neke radionice, da ako neko nešto zna može tome da poduči druge.“ Kaže da mu je čak padalo na pamet da skupi klince beskućnike i da ih u skvotu uči da čitaju i pišu. Naravno, prazna gajba gubi smisao bez žurki. Biće i toga, a jedini uslov je – bez droge.

Kratka istorija skvotiranja

Ako konsultujete Mortona Bensona i Milana Vujakliju saznaćete da skvot (engl. Squat), znači „naseliti se bez dozvole“. Ako potražite alternativno tumačenje, čućete da skvot može da bude i krov nad glavom ljudima sa egzistencijalnim problemima.
1946. Engleska, Vels i Škotska. Više od hiljadu okupiranih vojnih kampova. 45.000 porodica. Organizovana komunalna služba, centri za obrazovanje, ishranu.
1970. Italija. 20.000 skvotera, fabričkih radnika, studenata, urbane omladine i nezaposlenih. Prvi skvotovi u Minhenu, Hamburgu, Frankfurtu.
1980. Berlin. Osnovano skvotersko veće, nedeljni sastanci.
1982. Za uništavanje skvota „Lucky Luke“ policija koristi pripadnike jedne neofašističke stranke.
1984. Brazil. Osnovan jedan od najvećih skvot-pokreta danas.
Polovinom osamdesetih skvotiranje dostiže vrhunac, da bi devedesete ostale upamćene po brojnim sukobima policije i vlasti sa skvoterima.

Povratak na glavnu stranu: Home Page.